Радост су ми уметници који свет стављају под питање

Шта смо ми? Људи, супериорна бића, животиње интелигентније од других, организована форма коже, костију, сала која се нагонски креће кроз простор задовољавајући своје потребе за храном, уметношћу, животом. Шта је живот? Зашто постојимо? Зашто умиремо? Толико питања, мало или исувише одговора. Свет не чини вода, ватра, земља, људи, не, њега њега чини море питања и још мања, а ни толико већа гомила тачних, могућих, нетачних одговора, објашњења из којих поново проистичу питања, па поново одговори и тако у бесконачност. Можда је због тога овај свет бесконачан, а можда је то још само једно питање у хаосу питања.

Људској природи је својствено да вечито трага за одговорима и када их на крају постојања буде све открио, он ће смислити нова питања и поново ће се препустити утркивању за одговорима. Свет је превртљивији од људи и њихових патетичних судбина. Он просто не жели да буде откривен и свако ново откриће о њему представља још једну нову посекотину на његовом поднадутом трбуху, који са сваком новом посекотином бива све мањи и мањи. Али свет има своје савезнике међу људима који непрестано пуне његов трбух новим питањима, комплекснијим и мистичнијим какве само надљудски, стваралачки ум може оставити у анале човечанства.

"Бити ил' не бити! Питање је сад.'' Вечно питање са одговором чији само један део можемо знати. Можемо се прихватити, бола, јада, тескобе живота који нас притиска, гребе, једе изнутра, лишавајући нас свега људског, дајући нам трунчицу наде, бљесак светла на крају тунела, веру у постојање некакве правде, веру на постојање "онога који све види''. Та вера у "свевидећег'' нас држи на одстојању од другог дела одговора питања не бити. "Страх од непознатог осмишљава живот појединца.'' Страх не од смрти, не, већ страх од онога што је иза ње. Лако је себи одузети живот: неколико капи отрова, лагано истицање живота из расечених вена, бодеж у срцу... Тешко је сукобити се са мишљу са светом после, казном која ће уследити када куцне судњи час. Бити препуштен копрцању "на пустом гребену'' живота, утамничен у "мутном свету блуда и кала'' или не бити у том леглу грехова, том врту корова и отровног биља, већ бити ко зна где, у ко зна каквом казану јада и самоће.

Чему освета? Да ли она стварно вреди? Како можемо знати шта ће се збити када она буде остварена, да ли ће наша личност поново бити потпуна или ће тај делић душе који нам је отргнут сада загнојити крвљу коју осветом пролисмо. Не знамо, у томе је бит питања, што не знамо осећај док он не дође, док живот не крене странпутицом далеко, далеко. И опет, шта онда. Бивамо изгубљени у сопственом животу, оковани сопственим, нељудским, чином. Сопствени живот нам исклизне и више не господаримо њиме, него упадамо у море трагике прошлости и будућности. А можда бивамо испуњени неком невидљивом еуфоријом жедни нове крви и поново бивамо изгубљени. Живот ће нам ретко пружити другу шансу, зато се трудимо да не изгубимо ову прву, рођењем стечену.

Шта значи пријатељ, пријатељство? "Човек који има једног правог пријатеља је богат човеко, онај ко има два не зна шта има.'' Човек је социјално биће, његова личност није пројектована да опстане сама. Увек постоји ризик да ће вам пријатељ окренути леђа, али ако је то пријатељство оно право, исконско, она веза која се успоставља између два бића истог или супротног пола, онда немојте бринути, јер он, она, неће рећи збогом, не, уместо тога рећи ће: "Добро, да видимо како ову препреку превазићи''. Да таква веза постоји знаћете не знате како, али ћете знати и увек ћете осетити ако ствари нису онакве каве обично јесу код вашег пријатеља. Пријатељство са женом је тотално другачија врста везе, та координација има неку специфичну ноту која лебди у ваздуху између вас прожимајући вас дубоко.

"Слабости, твоје је име жена.'' Жена, та вечита мистерија, стара колико и само човечанство. Свака другачија, посебна, јединствена. Колико векова недоумица, размишљања, стихова, фанатичне опседнутости њима, тим земаљским, а у истом трену не земаљским бићима. И после толико векова истраживања, ништа. Свака је мистерија коју треба разрешити на њој јединствен начин. Сви ти погледи, напетост мишића, начин на који се оријентишу према вама, положај тела када прођу крај вас и све те финесе које тело жене може произвести на себи својствен начин, а са циљем да мушкарца разоружа и одузме му оно мало присебности што му остаје у њиховој близини. А затим сати сати тумачења, неверице, убеђености, напетости, да би та размишљања сутра добила неки нови облик, неку нову драж. Мада када то крхко биће постане ваше и ви њено свет постаје неважан, дани, време не постоје, постоје само два бића која постоје зарад оног другог. За Земљу вас више не држи гравитација, већ хиљаде златних нити које вас спајају.

Мада чему све то, чему овај свет, чему живот, пријатељство, љубав, када смо сви осуђени на исто, на кревет два метра под земљом док постајемо храна за бића која у свом животу сматрамо за још једну карику ланца исхране. Мада и ми сами смо карика тог истог ланца живота и вечнне пролазности. Да ли ће нас се сећати, плакати, туговати, то је за нас неважно, јер једина, за нас, битна чињеница је да нас нема, да овај свет остаје без нас, да ми остајемо без њега, да је свему дошао крај. Нема више мучног света питања, неразумљивих одговора, остаје само једно ништа у које се и ми сами временом претварамо.

Живот је једна симфонија коју свира филхармонија времена, љубави, света, а свима њима диригују питања. Сваки став те симфоније је у животу појединца непоновљив. На почетку је једноставна, весела попут дечијег смеха, али питања диригују и како човек неумитно тече тако ставови постају комплекснији, оркестру се прикључују нови музичари компонујући јединствену музику живота, прошарану смехом, плачом, љубављу, нежношћу, да би на крају та симфонија постала реквијем који свирају оргуље старости и све док симфонија тече диригент ће радити оно што најбоље уме, компликоваће ту симфонију остављајући је недовршену до последњег откуцаја метронома када ће окренути нови лист и засвирати нову музику.