Свако од нас повлачи, урезује по једну бразду у духовности простора

Време неумитно пролази. Брже или спорије, ипак пролази. А ми смо само мале трунке у његовом бескрајном путовању, које сваку своју секунду проведену на тлу Земље треба искористити да оставе уникатан траг у њему, траг који ће пробудити сећања само на нас и наше бивствовање.

Позната чињеница о способности новца да неминовно привлачи све к себи, све више узима маха. Сви смо, мање или више, постали марионете те надмоћне пандемије. Заслепљени среброљубљем, нико се није запитао колико смо ми, заправо, људи? И јесмо ли, уопште, људи? Топла, мирна и стидљива књига замењена је хрпом папира и метала који нешто "вреде"; речи попут вере, наде, образовања, искрене и исконске љубави, праве среће изгубиле су се у далекој, заборављеној прошлости... У устима се без престанка котрљају ланци новца, куповина, продаја... Докле више? Докле ће туробне и безвредне вредности гушити светле, чисте, којима јесте трон међу људима, у људским мислима, како би их оријентисале на прави пут и биле њихов узор и подстицај свему? Још колико дуго ћемо дозвољавати да нас заслепљују слава, моћ, трошност? А никоме своја будућност и допринос времену у коме живимо нису ни најмање заголицали и побудили машту.

Великани попут Алберта Ајнштајна, Николе Тесле оплеменили су човечанство на пољу физике; Вилијем Шекспир се играо маштом, док су Моцарт и Бах парали уши еуфоничним тоновима. Они не само да су оставили траг у времену, већ и траг у нама самима. У људима. Свакако, нису то једини начини којима се оставља печат на дугом и обимном закону времена. Не. Надпросечна интелигенција, речитост, таленат и многи други факти губе своју веродностојност и сјај уколико њихов носилац није чистога срца, праведне душе. "Бити човек значи живети; бити нечовек значи преживљавати" - водеће мисли у мом животу. Својим племенитим делима, како на научном плану, тако и у приватном животу, повлачимо црту на пергаменту нашег постојања. Некада је само осмех довољан. Један загрљај. Топла реч. Разумевање. И нечији дух ће се испунити благостањем. А притом, у нама неће постојати ни мрвица љубоморе и негативности. Савршено. Колико може да буде. Зашто не помоћи незбринутој деци? Не дати крв? Не отићи на хуманитарне акције? Не бринути о својој биоценози? Не узети малу животињицу на улици и пружити јој топао дом и пуно љубави? Зашто? Није тешко одвојити пар минута, који се нама чине као мала ствар, а некоме живот зависи од тога. Својом појавом можемо заблистати на временској позорници и оставити јединствен зрак позитивне енергије. Некоме ће у нашем изгледу, посматрајући нас на тој позорници, или у нашем понашању, бити нешто веома упечатљиво, по чему ће нас се увек радо сећати. Човек је духовно биће. И део времена. Остављајући траг у човеку, остављамо траг у времену. Да, али наше обележје у времену не постоји како би смо се дичили, гордили и хвалили, већ због нашег учинка са најискренијим и најбољим намерама, јер: "Понашај се тако да у човеку видиш и циљ, а не само средство".

Нажалост, постоји и она друга страна човека прожета негативношћу, тамом и свим оним безначајним. Страна о којој нерадо причам. Одувек ме је гонило питање: "Откуда толико празнина у човеку?" А одговор се сам јавља: "Све лоше концентрисано је у срцу човека, које је недовољно да би све стало. Онда настаје расправа и то су људски немири и сукоби са самим собом". Уједно и: "Сваки човек је у природи добар, само га незнање може натерати да учини зло" - Често сам размишљала зашто се нико бар мало не потруди да празнине и то јадно срце испуни нечим ведријим, стабилнијим, како би му и живот текао у правом смеру. Нико не жели. Не сме. И несхватљиво ми је како се ико поносити може што таквим начином живота, системом размишљања, оставља не баш пожељан траг на временској путањи.

Најтеже је живети. Постојати. И са свим препрекама се успешно изборити. Најтеже је одржати човечност у себи онда када нас околност наводи на прекршење тог закона. Када се томе одупремо, знамо да смо успели. Знамо да смо људи. Да је наше име поносно записано у ризници путовања времена. Неуништивост је наш пријатељ тада. Зато не одустајмо. Покушајмо. Будимо људи бар на трен. Завиримо у своје срце. Ослушнимо га. И свој дајменон. Идимо даље. Чинимо добра дела и будимо увек своји.